Ne damo tetki pola kuće Dejvida

Svašta nešto želim da vam pišem ovih dana, htedoh da vam napišem kako se stvarno osećam, i šta se stvarno događa i samnom a i u mojoj glavi, a onda se mislim da je uzaludno jer mnogi od vas ionako neće vjerovati jer eto dejvici putuje 4 meseca, dejvici ima love, dejvici zna da živi, dejvici je hrabar, lud i svašta nešto uz to, no istina je da je dejvici umoran od traganja za domom kojeg nikada nije imao, da je dejvici po ovom svetu samo lutalica koja se nada nekom čudu, neko ko je morao da pobegne od svega ružnoga a bilo je toga proteklih godina jako mnogo, no unatoč tome dejvici vas je uvek nastojao nasmejati i popraviti vam dan. Mnogi od vas ni slutili niste koliko sam zapravo vrištao u svojoj tuzi i samoći, kako sam svaki dan išao da spavam i želeo da se ne probudim, a onda sam pomislio kako možda negdje tamo daleko ipak postoji neki mir koji mogu da pronađem, i za ova četiri meseca su mi se dešavale stvari o kojima svi vi niti ne biste sanjali, no nije baš sve uvek za javno pisanje ma koliko sam uvek direktan i otvoren.

Zapravo sam zaista doživeo neku svojevrsnu katarzu, oslobodio sam se tereta kojeg sam tako teško nosio, oprostio sam nekim ljudima koji su me povredili jer sam ovde odjednom shvatio zašto su se neke stvari desile, čini se kako mi se puno toga čak i preokrenulo u perspektivi i shvatanju sveta oko mene, jako sam puno dobio i jako obogatio svoj duh, no ja i dalje lutam i tražim ono mesto gde mogu možda jednom imati dom, a dom je gde su ljudi koje voliš i koji te vole, dom nije mesto na ovom svetu gde si sagradio vilu ako si u toj vili sam i neispunjen.
Ja nemam dom, nikada ga nisam ni imao. Ja nemam roditelje, nikada ih nisam ni imao. Ne, ne sažaljevam sebe, samo želim da pišem. Pa hej, ne mogu ja da budem sjeban i tužan, pa ja sam upravo bio na Baliju dvadeset dana, a ko ima za Bali taj je i sretan, misliće oni koji sve oko sebe gledaju vrteći u očima dolare kao paja patak u crtanim filmovima.

Otac koji je bio čudovište i koji je umro sam i u mukama kako je i zaslužio, nikad mi ništa dao u životu nije, ni materijalno ni emotivno, ostala je kuća sa kafanom i poslovnim prostorom i dva stana iznad koju sam automatski nasledio i uknjižio na svoje ime. Znao sam da njegova sestra ima nameru da tužbom uzme šta može jer legalno nije mogla, molio sam "majku" za pomoć da mi posudi novce da platim porez ako kuću samo papirnato prepišem na nekog drugog kao da sam ju prodao i time osiguram da je ono đubre od tetke kakav je bio i otac, ne uzme. Nije mi pomogla a u isto vreme je svom bratu poklonila i prepustila oko 30.000e od bakine kuće koja se prodala a za čiju polovicu je baka napisala testament da je ostavlja meni. Taj brat i ona, kao i svi u familiji, godinama iza toga ne pričaju.
Zašto sve ovo pišem? Zato jer zapravo želim da se javno odreknem svoje maćehe Julijane, koja nikada nije bila majka, i da se istovremeno zahvalim svim mojim fejs prijateljicama i ponekim prijateljima koji su za mene iako me ne poznaju, učinili više i nesebičnije od nje ili onog skota Šoleta koji je hvala Bogu odapeo papke i tako bar malo podmirio račune za sva zla koje je napravio.
Kao što znate pola te kuće koja mi je ostala u Srbiji je sada na ovrhi jer su tražili da platim troškove tetki nakon što je otela potplativši sutkinju pola kuće, a ja to nisam mogao da platim, i iako sam mislio da je zakonski nemoguće prodati pola kuće koja je podeljena na jednake delove cela a nije fizički podeljena, ipak je u Srbiji moguće, i sad je namešteno da ide na licitaciju i početna cena će joj biti gle čuda toliko koliko je ovrha, a to je oko 2500e! Realna vrednost je 40.000e.
Nemam novaca da platim ovrhu jer sve što imam ostalo je da kupim mašinu i materijale, iznajmim sobu, počnem da radim i snalazim se ponovo od nule, i nisam čak niti trebao da tražim da mi neko pozajmljuje, već se desilo nešto jako lepo a to je zapravo i razlog što ovo pišem, neke moje drage babe su me pitale kako sam i šta se dešava, i nakon što sam rekao za ovo sranje, same su se ponudile da će da pomognu da se skupe novci. Ne jedna, već nekoliko njih! Nisam tražio, same su ponudile, čak nekoliko njih reklo da mi to poklanjaju, iako ja nikad ne bih pristao da mi iko išta pokloni i eto skupilo se do sada više od pola, i nadam se da ću naći neko rešenje i da rešim sve kako treba... Ako ne uspem da platim, objaviću da POKLANJAM pola svega toga onome ko plati tu prokletu ovrhu, samo da ne ostane njoj moja polovina.

Eto, sedim u busu koji ide za Džakartu, za par dana mi ističe viza i moram van zemlje a komplikovano mi je oko ostanka ovde, idem na jedan razgovor sa nekim u vezi moguće saradnje u opet drugu zemlju, baba pored mene podriguje iz sve snage a malopre je čak i prdnula, no ajde nudila me sa nekim slatkim kuglicama od kikirikija koje je vadila iz kese prljavim rukama pa sam istrpeo njena pražnjenja i ne nisam uzeo kuglice, sve u svemu dobro je, biće sve kako mora da bude, imam svoje drage babe koje su moja porodica u svakom smislu te reči, imam brata koji mi je jedini uvek bez razmišljanja pomagao i koji je jedina moja "krvno bliska" porodica, imam ono zlatno dete tamo u Hrvatskoj, imam trenutno i upalu mokraćnog kanala jer sam se smrznuo jutros na motoru do busne stanice pa sad peče kad piškim al proći će ko mu jebe mater, imam puno divnih ljudskih osmeha na ovom ludom prelepom i nekad pretužnom putu, imam veru da postoje dobri nesebični ljudi i pored sebičnih i onih pokvarenih, imam ponovo sebe i ono najvažnije, još uvek imam i onu jebenu Nadu koja nikad ne umire čak i kada se čini da samo šta nije!

Volim vas i hvala vam što i vi mene volite. Eto samo to sam hteo da vam kažem, da ostane zabeleženo u vremenu!